Neuspela privatizacija je kriva za egzodus Bosanaca

Stepan Santrucek

16. maja 2019

Objavio Balkan Insight

Ako Bosanci odlaze iz zemlje u tako velikom broju, to je delom zbog lošeg procesa privatizacije, koji je od početka omogućio prevladavanje stranih političkih i domaćih etničkih interesa.

Tokom prošle godine, više od 18.000 ljudi je napustilo Bosnu i Hercegovinu, navodeći tešku političku, društvenu i ekonomsku situaciju i - često kažu - nesigurnu budućnost. Konzervativne procene pokazuju da se stopa nezaposlenosti u zemlji kreće između 18 i 21 odsto. 

 

Jedan od ključnih motiva ovog kontinuiranog egzodusa je ekonomski učinak zemlje, koji je obeležen visokim nivoom ekonomske politizacije, klijentelizma i nepotizma.
 

Popularni slogan velikih antivladinih demonstracija u 2014. godini: „Mi nismo ni Bošnjaci ni Srbi ni Hrvati - mi smo nezaposleni“, izrazio je ovu frustraciju. Postojala je stvarna nada za promene u 2014, ali pet godina kasnije strukturni problemi privrede i njena transformacija ostaju nerešeni.

 

Najveće kompanije, koje su nekada činile ekonomske stubove predratne Bosne, nisu uspele u tržišnoj ekonomiji. Železara u Zenici, koja je nekada zapošljavala oko 24.000 ljudi, danas ima nešto više od 2.000 radnika. Aluminijumska kompanija „Birač“, koja je privatizovana, morala je biti nacionalizovana nakon što je litvanski investitor odlučio da napusti Bosnu.

 

Osvrnuvši se na politiku ekonomske transformacije, a posebno na privatizaciju državnih preduzeća, proces je bio visoko politizovan i netransparentan. To je bilo praćeno korupcionaškim skandalima, klijentelizmom i etničko-političkim borbama, koje je karakterisala podela vlasti prema etničkim podelama u zemlji.

 

Takva ekonomija nije mogla privući strane investitore, a oni koji su dolazili često su imali političke, a ne ekonomske ciljeve.

 

Brza privatizacija je bila pogrešna ideja:

 

Prvobitni uzroci neuspešne privatizacije državnih preduzeća mogu se pratiti od rekonstrukcije Bosne u drugoj polovini devedesetih.

 

Nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine, neoliberalni pristup međunarodne zajednice pretpostavio je da će brza i transparentna privatizacija državne imovine stimulisati ekonomiju koja umire.

 

Na osnovu odluke visokog sekretara UN-a za BiH, Agencija SAD za međunarodni razvoj, USAID, izabrana je kao takozvani „vodeći donator“ za privatizaciju.

 

USAID je pretpostavio da će privatizacija doneti strana ulaganja, zaposlenost, efikasnost, izvoz i inovacije.

 

Međutim, ovaj pristup je patio od preteranog verovanja u tržišne mehanizme i potcenjivao je činjenicu da se proces privatizacije odvijao u posleratnom okruženju čije su značajne specifičnosti oblikovale ishod.

 

Gledajući unazad, USAID i međunarodna zajednica su previše insistirali na brzini privatizacije i stavili značajno poverenje u nevidljivu ruku tržišta.

 

Nažalost, privatizacija se odvijala bez odgovarajućeg institucionalnog i zakonodavnog okvira, kada su bankarski sistem, zakonodavstvo [kao što su zakoni o nesolventnosti] i pravosudni mehanizmi još uvijek bili u fazi izrade.

 

To je stvorilo priliku za prikrivene motive. Slaba vladavina prava odvraćala je očekivana strana ulaganja, tako da su jedini vlasnici preko potrebnog finansijskog kapitala bile obogaćene elite, koju su činili ratni profiteri, nacionalistički orijentisani političari, mafije i ostaci komunističke nomenklature.

 

Lokalni političari uglavnom nisu podržavali privatizaciju jer su to smatrali pretnjom njihovoj političko-ekonomskoj moći, sa obzirom na to da su državna preduzeća u suštini preduzeća u vlasništvu političkih stranaka.

 

Njihov cilj je bio, dakle, zadržavanje i odlaganje privatizacije, a međunarodna zajednica je ostala jedina pokretačka sila iza nje. Kada je došlo do privatizacije, političke stranke su pokušale da osiguraju da kompanije završe u njihovim rukama ili u rukama njihovih simpatizera.

 

Imajući u vidu odsustvo institucionalnog okvira i etničko-političku borbu koja je prožimala ekonomiju, rezultat privatizacije je bio veoma nepovoljan.

 

Tri glavna pitanja su oblikovala proces privatizacije: (1) politička opstrukcija - političke partije su pokušale da uspore proces, dok je korporativno rukovodstvo vezano za političke elite učinilo ono što je moglo da smanji knjigovodstvene vrednosti kompanije, jer bi ih tada lakše privatizovali članovi relevantne etničke grupe. (2) Netransparentnost - netransparentni procesi praćeni korupcijskim skandalima i klijentelizmom. (3) Etnizacija procesa - privatizovana preduzeća su završila u rukama pripadnika „prave“ nacionalnosti i nastavila su da finansijski podržavaju političke stranke i njihove aktivnosti.

Nastavi čitanjem o ulozi stranih investitora u nespeloj privatizaciji.