BiH: Strani investitori su došli sa političkim ciljevima

Stepan Santrucek

16. maja 2019

Objavio Balkan Insight

Članak nastavlja na prethodni članak Neuspela privatizacija je kriva za egzodus Bosanaca.

Međunarodna zajednica je 2000. godine napravila listu od 140 „strateških velikih preduzeća“ - 87 iz entiteta Federacije i 53 iz Republike Srpske - koje je trebalo privatizovati.

 

Glavni fokus je stavljen na kompanije za proizvodnju i snabdevanje električnom energijom i vodom, telekomunikacije i transportne kompanije, rudnike i tako dalje.

 

Za privlačenje stranih investitora usvojene su strukturne reforme i zakoni o direktnim stranim ulaganjima. Međutim, ovaj pristup nije sprečio kontroverze i gore navedene negativne aspekte - političku opstrukciju, netransparentnost, a posebno etnizaciju.

 

Iako je bilo uspešnih slučajeva privatizacije od strane stranih investicija, strani investitori su često koristili mogućnost privatizacije da bi stekli veći uticaj u zemlji i ojačali svoje političke veze.

 

Tri primera opisana u nastavku otkrivaju kontroverze oko uloge stranih investitora u privatizaciji - bilo da je reč o lošem upravljanju USAID-a, što je dovelo do etnizacije i neuspele privatizacije, ili ruskog i turskog kapitala, sa ciljem jačanja pozicija ovih zemalja u Bosni i uspostavljanja bliskih veza sa srpskim, odnosno bošnjačkim rukovodstvom.

 

Neuspela privatizacija gigantskog proizvođača aluminijuma „Aluminij Mostar“ 2008. godine je ilustrativan slučaj kontroverzne pomoći USAID-a. U početku, međunarodni konsultant od strane USAID-a čudesno je smanjio tržišnu vrednost kompanije sa 620 miliona dolara na 84 miliona.

 

Nadalje, članovi pobedničkog konzorcijuma, „Glencore-Feal“ i „Dalekovod Zagreb“, bili su isključivo Hrvati povezani sa vladajućom strankom HDZ u Hrvatskoj i njenim krilom u Bosni, HDZ BiH, čime se manifestuje jasna etnizacija i politizacija procesa privatizacije.

 

Povrh toga, u 2010. godini privatizacija je proglašena neuspešnom. Danas je 44 odsto kompanije još uvek u vlasništvu entiteta Federacije, 44 odsto pripada malim akcionarima, a vlada Hrvatske poseduje preostalih 12 odsto.

 

Kompanija je veoma zadužena, a prema dosadašnjem direktoru, ključ obnove je još jedna privatizacija. Kompanija bi trebalo da bude privatizovana do 2020. godine; novi investitor bi mogla biti kompanija „Elektroprivreda HZ HB“ koja je i njen najveći poverilac.

 

Poslednjih godina pojavile su se spekulacije da bi ruski investitori koje je gurao bivši hrvatski član predsedništva BiH Dragan Čović mogli biti zainteresovani za privatizaciju. Ove glasine su nestale nakon što Čović nije ponovo izabran za bosansko državno predsedništvo 2018. godine.

 

Prateći prvenstveno političku logiku i ciljeve, ruski kapital je odigrao važnu ulogu u privatizaciji u bosanskom, uglavnom srpskom entitetu, Republici Srpskoj, gde su rafinerije nafte u Modriči, Bosanskom Brodu i Banjoj Luci najveće ruske investicije.

 

Rafinerije su prodate za 121 milion evra ruskoj kompaniji „Nefgazinkor“, koja je 100 odsto u vlasništvu ruske državne kompanije „Zarubezhneft“.

 

Prema planu privatizacije, investitor je trebalo da plati dugove sve tri rafinerije. Međutim, ovaj teret je tada preuzela Vlada RS. Obaveza novog vlasnika je bila da investira i u razvoj kompanija. Međutim, Rusi su samo dali kredite za sve tri kompanije i dodatno ih zadužili.

 

Ipak, Milorad Dodik, bivši predsednik Republike Srpske, nazvao je privatizaciju „velikom pomoći ruske braće srpskom narodu“.

 

Nema sumnje da je sporedni cilj ruske investicije bio jačanje veza Rusije sa vladajućom strankom u RS, Dodikovim SNSD-om.

 

Dok ruski investitori igraju značajnu ulogu u RS, uglavnom muslimanska i hrvatska federacija privlače turski kapital, između ostalih. Najveća turska investicija u Bosni je došla 2005. godine kada je turski „Holding Hayat“ privatizovao proizvođača papira i celuloze „Natron“ u Maglaju. Firma zapošljava oko 900 radnika i čini se da je jedna od retkih dobrih priča o privatizaciji.

 

Međutim, detaljniji pogled na turske aktivnosti u Bosni pokazuje da Turska teži da igra aktivniju ulogu u zemlji, posebno kroz kontrolu bankarskog sektora. 2018. godine, Turska je postala drugi po veličini investitor u ovom nakon Austrije. Iako Turska izjavljuje svoje prijateljstvo sa Bosnom, posebno sa glavnom bošnjačkom strankom, SDA, Turska nije čak ni među deset najvećih stranih investitora. Kao regionalna sila, Turska, dakle, ima svoje interese na zapadnom Balkanu, ali do sada politička podrška Bosni prevladava nad njenim investicijama. 

 

Ukratko, glavna pokretačka snaga za proces privatizacije u Bosni je bila međunarodna zajednica, koju je prvenstveno predstavljao USAID. Iako je privatizacija državnih preduzeća trebalo da bude transparentna i brza, međunarodna zajednica nije sprečila političke opstrukcije, klijentelizam i etnizaciju.

 

Želja da se privuku strane investicije rezultirala je sumnjivim i klijentelističkim poslovima koji su ojačali uticaj stranih zemalja, a nisu ojačali bosansku ekonomiju, iako je u nekim slučajevima, kao što je „Natron Hayat“, privatizacija bila uspešna.

 

Strana ulaganja su, dakle, bila i prilika i pretnja današnjoj Bosni i Hercegovini. Kao što je navedeno u pomenutim slučajevima, politički motivi i borba za uticaj u zemlji često su išli ruku pod ruku sa ekonomskom aktivnošću.