Srpsko oružje ima posledice za Balkan i izvan

Danijel Heler

Objavio BIRN

12. decembra 2018

Razvoj vojne industrije u Srbiji donosi novac i ima potencijal da preoblikuje strateški položaj zemlje na Balkanu - iako stvara opasnost od regionalne trke u naoružanju.

Iako je Srbija uspešno zadržala svoj neutralni vojni status od 2007. godine, to nije zaustavilo njeno učešće u obimnoj saradnji sa Rusijom i pridruženim zemljama Evroazije, kao i sa NATO-m i EU, uključujući multinacionalne vojne vežbe i mirovne misije u inostranstvu.

Zapravo, kada su u pitanju vežbe i misije, srpska vojska intenzivnije sarađuje sa članicama NATO-a i EU-a nego sa Rusijom.

Uprkos tome, NATO i, posebno, SAD, i dalje se naširoko shvataju kao izazov i kao neželjeni partner u Srbiji, dok većina Srba vidi Rusiju kao prijateljsku silu.

Ovo nije slučaj samo u Srbiji, već i u entitetu Bosne, Republici Srpskoj i drugim srpskim zajednicama u post-jugoslavenskim državama, poput Crne Gore.

Odbrambena industrija Srbije trenutno raste i prolazi kroz značajnu modernizaciju, dok Beograd u saradnji sa Rusijom gradi svoje vojne mišiće, što neizbežno zaokružuje širu geopolitiku Balkana i šire.

Odbrambena industrija generiše preko 500 miliona evra godišnje, značajan prihod za Srbiju. Sastoji se od oko 200 kompanija i istraživačkih instituta i zapošljava preko 10.000 ljudi.

Industrija proizvodi sve vrste oružja, osim visokokvalitetnih naoružanja, poput supersonične avijacije, raketa dugog dometa i mornaričkih brodova.

Nedavno je Srbija napravila poteze da ublaži svoje propise o odbrambenoj industriji, dozvoljavajući stranim investitorima da poseduju do 49 posto takvih preduzeća.

Značajan gotovinski tok ide direktno u državni budžet od državnih preduzeća za naoružanje i od državne firme sa monopolom na trgovinu oružjem, Yugoimport-SDPR.

Ovaj prihod je postao značajniji u posljednjih nekoliko godina, s obzirom na porast oružanih sukoba širom sveta.

Međutim, neke netransformisane kompanije u sektoru odbrane ne ostvaruju profit i predstavljaju finansijsko opterećenje za zemlju.

Stoga, ako Srbija želi da se ponovo uspostavi kao istinski važan globalni trgovac oružjem, industriji je potreban veći pristup visokoj tehnologiji, savremenijem rukovodstvu, većem prilivu kapitala i više vrhunskih tržišta za svoje proizvode.

Od 2012. godine, uprkos razgovoru o mogućim zajedničkim poduhvatima sa Rusijom, uključujući i modernizaciju zastarelih tenkova i oklopnih vozila za vojsku, nije realizovan nijedan značajan projekat.

A kada je u pitanju izvoz, Rusija i Srbija su više konkurenti nego partneri na globalnom tržištu, pošto srpski proizvođači proizvode otprilike iste vrste roba kao i njihove ruske kolege kada je u pitanju mnogo vrsti tehnološki manje zahtevnog naoružanja.

Zapadne kompanije koje proizvode naoružanje, uglavnom pod direktnom ili indirektnom državnom kontrolom, mogu potencijalno da ponude finansijske injekcije i znanje za odbrambenu industriju u Srbiji, za koje je potrebno više kapitalnih i visokotehnoloških transfera.

Sa druge strane, Rusija, u svojoj trenutnoj ekonomskoj situaciji, može da pruži samo tehnološku pomoć.

Naravno, postavlja se pitanje zašto Rusija treba da pomogne u izgradnji srpske industrije naoružanja i širenju njenih mogućnosti na globalnom tržištu oružja.

Proširenje takve usluge verovatno bi moglo biti samo deo šireg dogovora, koji bi uključio koncesije Beograda o važnim geopolitičkim pitanjima od interesa za Moskvu.

U ograničenoj meri, saradnja se može ostvariti u mogućim zajedničkim poduhvatima osmišljenim za ponovno naoružavanje srpske vojske.

Tu je odnedavno i aktivniji kineski faktor koji bi potencijalno mogao da donese ne samo kapitalni i tehnološki napredak već i, što je još važnije, mogućnosti za izvoz na veliko kinesko tržište.

Isto važi i za potencijalne investitore iz zemalja zaliva.

Opasnost od regionalne trke u naoružavanju:

Oružane snage Srbiji koje čini 40.000 pripadnika trenutno se uglavnom oslanjaju na zastarelo jugoslovensko i sovjetsko oružje i opremu.

Stoga, vojsci hitno trebaju nove akvizicije i modernizacija kako bi unapredila svoje naoružanje.

Osim domaćih dobavljača, trenutno je na stolu dogovor o vojno-tehničkoj saradnji sa Rusijom.

U skladu sa ovim sporazumom, Srbija kupuje 10 zastarelih lovaca MiG-29, neke donirane iz Belorusije, 30 glavnih borbenih tenkova T-72C i 30 oklopnih vozila BRDM-2, helikoptere MI-17 a mogućei  MI-35 i Antonov An-26 transportne avione.

Oni se kupuju za vrlo dobre cene, ali troškovi naknadne modernizacije su manje povoljni.

Vojne zalihe iz zapadnih zemalja, koje su u velikoj meri ograničene na lako naoružanje i vozila, predstavljaju mnogo manje značajan deo naoružanja koje poseduju srpske oružane snage.

Takođe, postoje predlozi o kupovini sredstava vazdušne odbrane iz Rusije, poput poznatog sistema S-300, koji je osmišljen da bolje obezbedi srpski vazdušni prostor i obuzda mogućnu pretnju, koju pre svega postavlja zapad i njegovi saveznici na post-jugoslovenskom prostoru, u slučaju da eskaliraju regionalni sukobi.

Ove kupovine snažno podržava više antizapadnih nacionalističkih političara, uključujući i uticajne članove vladajućih progresivnih i socijalističkih partija.

Očekivano opšte povećanje srpske vojne moći, ne samo vazdušnih snaga i vazdušne odbrane, zajedno sa istovremenim razvojem, posebno u Hrvatskoj, ima potencijal da dovede do opasne regionalne trke u naoružanju, međutim sa implikacijama za bezbednost cele Evrope.

Entitet pod vodstvom bosanskih Srba, Republika Srpska, na čelu sa Miloradom Dodikom, takođe ima za cilj da naoruža svoje policijske snage.

Neki izveštaji kažu da ima za cilj i ponovno uspostavljanje sopstvenih vojnih snaga, koje su prvobitno priznate prema Dejtonskom mirovnom sporazumu iz 1995. godine koji je okončao rat u Bosni.

Do sada je entitet, koji se zalagao za veću nezavisnost od Bosne i Hercegovine, napredovao u militarizaciji svojih policijskih snaga nakon što je nabavio 2.500 pušaka koje je nedavno isporučio srpski proizvođač Zastava.

U bezbednosnim pitanjima, Republika Srpska održava bliske odnose sa Srbijom i Rusijom. Njene policijske snage obučavaju ruski oficiri i proteklih nekoliko godina uspostavljena je intenzivna saradnja u borbi protiv terorizma kao i obrazovanju policije i službi unutrašnje bezbednosti.

U geopolitičkom pogledu, ambicije Srbije da održi svoju neutralnost, a isto tako i ponovno opremanje i izgradnja svojih oružanih snaga i podsticanje izvoza oružja, mogle bi preoblikovati poziciju Srbije, ne samo u regionu, već i u određenoj meri u odnosu na Zapad i Istok.

S obzirom na nedavna politička dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, nije iznenađujuće što Srbija ima za cilj da ojača svoj položaj u vojnoj sferi.

Uz porast prihoda od izvoza oružja [čak i na neke vrlo problematične destinacije] odbrambena industrija predstavlja značajan faktor u srpskoj ekonomiji i opštoj poziciji zemlje u regionu.