Rusija, sever Kosova i Srbi na Kosovu – Koja je veza?

Položaj države Kosovo, kao i opšte stanje ekonomskih i društvenih poslova tamo, ugroženi su zamrznutim sukobom na severu, nesređenim statusom i upitnim suverenitetom države/pokrajne, te još nejasnim odnosima sa susednom Albanijom. Uprkos službenoj retorici o multietničkoj demokratiji, Albanci i Srbi na Kosovu su podeljeni po etničkoj liniji, umesto da žive zajedno.

​

Pored toga, Kosovo predstavlja eksperimentalno mesto međunarodne politike gde se cepanje između zapada i istoka pokazuje još od 1999. Stoga ne iznenađuje što je Rusija tamo prisutna faktički, a čak više simbolički. Kremlj uglavnom verbalno podržava srpsku stranu u sukobu, zarađujući poene među Srbima na Kosovu, u srpskoj politici i, uopšteno, među političkim elitama.

​

Ustvari, ne samo iz mog direktnog iskustva na terenu, pro-ruski osećaji su najživlji van Srbije, među Srbima u Bosni, Crnoj Gori i na Kosovu. Možda i najveća populacija rusofila na Balkanu nalazi se na severu Kosova, ili, uopšteno, među Srbima na Kosovu. Samo da podsetim čitaoca na 20-godišnju istoriju: lokalni Srbi su 1999 pozdravljali cvećem ruske trupe kad su stigle u ratom uništenu pokrajnu.

​

Poslednjih godina primećujemo rastuću želju lokalnog političkog vođstva na severu da uspostavi direktne kontakte sa ruskom vladom i kvazi nevladinim telima i obrnuto. Dominantna politička partija/političko telo etničkih Srba na Kosovu, „Srpska lista“ čini se dobro povezanom sa vladajućom ruskom partijom Ujedinjena Rusija. Takođe, najviši ruski zvaničnici su, u više navrata, izražavali jaku i isključivu podršku Srpskoj listi na opštinskim i parlamentarnim izborima.

​

Srpska pravoslavna crkva predstavlja drugi uticajni pro-ruski faktor kada se radi o religiji i kulturi, ali je izuzetno cenjena i kao etno-nacionalna institucija. Crkva održava ekskluzivne bratske odnose sa ruskim saradnicima, kako je to pokazano u nadolazećem „raskolu“ u svetu pravoslavne zajednice, što ima veoma jasne geopolitičke konotacije. Kada se radi o crkvenom poretku u Ukrajini, Srpska crkva stoji rame uz rame sa Moskvom, a ne sa Ekumenskom patrijaršijom Konstantinopolja.

​

Mediji koje kontroliše Srbija, lokalni i ruski mediji ostaju glavni izvor informacija za populaciju Srba na Kosovu. Suvišno je reći da ovi informativni kanali imaju negativan stav prema zapadnom neoliberalnom poretku i često teže predstavljanju Rusije kao alternative.

​

Ne iznenađuje da Asocijaciju/Zajednicu srpskih opština kako ju je predvideo Briselski sporazum iz 2013 (a koju će najverovatnije kontrolisati Srpska lista), albanski nosioci vlasti na Kosovu, kao i opšta javnost, vide kao potencijalnog srpskog i ruskog trojanskog konja koji se može uporediti s ulogom koju Republika Srpska igra u Bosni. Međutim, čini se zanimljivim da je (bez obzira na čestu retoriku mržnje) Aleksandar Vučić, koji upravlja Srpskom listom, putem te partije trenutno manji koalicijski partner u vladi Kosova koju vodi bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj.

​

Važno je shvatiti da Srbi na Kosovu, ne samo na severu, nikada nisu pitani za važna politička pitanja jer su odluke o njihovoj sudbini donošene u Vašingtonu, Briselu, Berlinu, Beogradu, Prištini i sl. Ustvari, mi jasno možemo videti iznenađujući nedostatak demokratskih prava da se odlučuje o vlastitoj budućnosti, najpre kada se radi o samoodređenju i samoupravljanju. Kada se radi o odluci da li će biti nacionalna manjina u neprijateljskoj albanskoj nacionalnoj državi i jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope ili će biti deo relativno prosperitetne Srbije kojoj, ustvari, i pripadaju u skladu sa dominantnom etno-nacionalnom logikom, Srbi sa severa Kosova će se, zasigurno, opredeliti za svoju državu maticu.

​

Posle svega, podrška naroda za „Istočnu opciju“ među mnogim Srbima na Kosovu nije nikakvo čudo jer su se borili u ratu sa NATO-om i zapadne snage se i dalje, naširoko, smatraju okupatorima njihove zemlje. Odgovarajući put za rešenje rasprave mogao bi biti davanje glasa onima koji su, do sada, bili ignorisani od strane Beograda i Prištine, kao i od strane velikih sila. Davanje autonomije velikih razmera Srbima na Kosovu, posebno, ali ne samo, na severu, razmatrajući simbolično značenje Kosova u međunarodnim odnosima, moglo bi predstavljati važan doprinos preko potrebnom „novom opuštanju“ u Evropi.